-Piše: Magda Peternek

Znate ono- moja mašta može svašta. Znate, i neka znate, ako znate da može. I lijepo je znati maštati. Lijepo i korisno. Maštaš, sanjaš i postojiš. Samim tim želiš i možeš mnogo više. Međutim, kažu neki „ovozemaljci’’ da nisi čvrsto nogama na zemlji ako „letiš’’ ponekad u zlatne visine. Kao takav, kažu pametnjakovići, nisi dovoljno jak i snažan da bi se suprotstavio životu! Kakva glupost. Nisi, kažu oni što gaze, a nikome ne prilaze, nisi stabilan, nisi dostojan! Takvog nikakvog, koji prosipa svoje zatucane i zakržljale misli, moja mašta koja (još uvijek) može svašta, zove vrlo jednostavno i lako- ZATUCANKO.
Šta sve ta vrsta neoplemenjenih duša može da učini od sopstvenog života to ničija mašta ne bi mogla da izmašta. Šta sve zatucanko može da „istuca’, ne bi se ni u „Zadruzi’’, onako „plodnoj’’, primilo. Kada se sretnem sa ovom „bukvom’’ (izvini, drvo, ali moram) imam osjećaj da nemam osjećaj. „Zatucaj’’ pa vladaj, vrlo lako, a već i jeste zamijenilo onu- „zavadi pa vladaj’’. Kad si zatucanko, onda si i „podobanko‘‘. Što više tvoje zatucane vijuge skreću na njihove pruge znaće oni to da „cijene’’ i da ti dodijele ulogu vječitog sluge. Voli zatucanko svoju „profesiju’’. Jer, privilegija je danas kad voliš ono što radiš. I ne samo danas, vazda je to privilegija, ali danas je nekako više na cijeni. Što si zatucaniji- to si sposobniji. Što si zatucaniji, to si pametniji. Što si zatucaniji, to si priznatiji. Što si zatucaniji, to si bogatiji. Što si zatucaniji to si komotniji. A raskomotile te tvoje vođe što su ti otvorile „vidike’’. Raširili ti krila, onako te baš slobodno i širokogrudo zatucali. Nisu ti oni dali ono zrno pameti (a okle im), nego džak soli da bi tvoju glasačku zatucanost, na duge staze „betonirali’’. Svašta ti, zatucanko moj, možeš s tim džakom soli. Svašta, nego ti ne znaš. Ali, nema veze, oni će ti reći. Nisu oni tebe zatucali od juče, nego evo punih trides’ godina. Malo li je?! Džak po džak, pa ti vidi, nakupi se. Za sledeće zatucane godine. Nego, još je rano da ti sve saznaš (a ’oćeš čim Đekna umre), šta ćeš sve moći od njihovih blagonaklonih poklona. Ne, ne znaš ti još, zatucanko moj, koliko je još utabanih godina ispred tebe. Navikli te na onu- ćuti, može i gore, pa se ti njome služiš kao velikom i dubokomisaonom devizom. Nego, da ti kažem, zatucanko moj, može gore, i ne samo da može nego će i biti. A biće dok god je vas koji se radujete džakovima više nego dahu slobode. Biće, dok je vas takvih koji kao tele u šarena vrata blenete u svoje prazne živote. Biće još gore, dok u svoje vođe blenete više nego u se i u svoje kljuse. Kuku nama s vama zatucanima. Kuku nama što smo mislili da se snagom širokog pogleda grli ovaj svijet. Nego, da ti kažem još ovo, zatucanko moj - ove ćeš godine, baš kao što si i prošle, pa i sledeće, pa i one tamo, pa i za one četiri, dobiti još koji džak soli, ali će ti jopet faliti ono ZRNO pameti. Faliće ti dostojanstva, ponosa, obraza, da bi bio veliki kao ZRNO života. Udavićeš se, kukavče, u toj zatucanoj glasačkoj vreći, zaboravićeš na majku, oca, zaboravićeš na djecu. Nije mi te žao, nego te prezirem što me gledaš tim zatucanim očima, što se podrugljivo ceriš iza tih vreća i čučiš. Čučiš, zatucanko, čučiš i klečiš nad svojim nadničarem. Nego, zatucanko, da ti rečem i ovo. Imam ja jedan „poklon’’ za tebe, i za ove i za sledeće izbore. Taj poklon je moj bič. Jer, zatucanko, ti si kič.
(Autorka je pjesnikinja)